Nulto veče

Mnogo hteo, mnogo započeo i na kraju se to po običaju svede na duplo golo. Ispred mene motor (skoro) spreman za put, a ja sedim u kafiću koji mi je druga kuća i kroz glavu mi se vrzmaju misli da ću pre da se oženim nego što ću da otputujem.

Ooo kako sam se prevario, sad da l’ na sreću ili na žalost, vreme će pokazati.

 

1

Dan prvi

Sredina jula 2017, svi planovi za jug Italije i Siciliju pali u vodu. Uz sve to ciknuo mi zadnji senzor abs/brzine, ajde što nemam abs, ni po jada, već što nemam očitavanje brzine i razdaljine pa nznm koliko sam prešao. Nov senzor ne dolazi u obzir, za te pare bih ga sam napravio, a polovan u Srbiji ima, ali samo za novije modele. Poručim u Njemačkoj preko Ebay i to od Švabe i on ispali, tj. ne pošalje deo, aparat za merenje pritiska mi zakucao u crveno.

27. jula ustajem neobično rano, bar za mene rano, oko 9h, sedim blenem u zid i razmišljam koji sam ja konj, ekipa mi je na Adi Bojani, kod njih sam svakako planirao da svratim na putu za Italiju, Crna Gora mi je druga kuća, za koji dan počinje i festival Tri kanjona na Durmitoru, a ja sedim kod kuće. Kad skontaš da si konj onda je sve mnogo lakše. Pakovanje je trajalo do 11h, u 11.30 sam ispred zgrade i pravac Ada Bojana. Pošto sam kasno krenuo izlazim na auto-put do Surčina, onda na Ibarac, Ljig-Preljina, Kraljevo, Raška, Novi Pazar i neverovatna gužva u Novom Pazaru – manje mi je trebalo od Raške do Pazara nego da prođem kroz Pazar. Rozaje, Andrijevica, Plav, Gusinje, pre Gusinja odvajanje desno za granični prelaz sa Albanijom. Mali granični prelaz skoro bez saobraćaja, u Albaniji traže zeleni karton, albanski carinik diže rampu i metar posle rampe nestaje asfalt, nastavlja se više šljunkovit put nego makadam i nestaje u žbunju. Gledam – ne verujem i taman kad sam hteo „nalevo krug“ iz žbunja izlazi ganc nov pasat, retrovizorima savija grane i dolazi na prelaz, kad može on mogu i ja, prolazim kroz žbunje i nailazim na mostić širine malo pre pomenutog pasata, most bez ograde i sa par talpi manjka, most u Ko to tamo peva je u poređenju sa ovim Golden gate. Prelazim most, a posle njega još jedan, malo širi, opet razmišljam o nalevo krug i izlazim na y raskrsnicu od koje počinje savršen nov asfaltni put koji se penje u brdo. Put se penje i ide vrhom kanjona pa se spušta na dno kanjona, prizori neverovatni, saobraćaja gotovo da nema, put izlazi na Skadarsko jezero, 500m od prelaza Hani Hotit. Odlična ruta za uštedu vremena i izbegavanje gužve ako se putuje na Adu Bojanu ili u Ulcinj.

Nov asfalt, predeli neverovatni. Uređen vidikovac, čak imaju i kafić u sred nedođije.

Na prelazima me pitaju: odakle? Kažem. Kad si krenuo? Kažem, oni pogledaju na sat pa u mene,  gledaju me belo i odmahuju glavom, nznm šta im je, nemam cajger ne znam ni koliko sam brzo išao ni koliko sam prešao. Kada sam ušao u Albaniju kazaljka sata je počela da poskakuje kao da je na aparatima za održavanje života, sreći mojoj nema kraja, senzor je preživeo samo ga kolje neki kontakt. Poskakivanjem je cajger nabio neku kilometražu da ne ispadne da nisam ništa prešao,  tako da je razdaljina Gusinje – Ulcinj 20 km ako je verovati mom satu.

Nebo iznad Skadarskog jezera i ekipa me čeka u Ulcinju, sa hladnim pivom mi daju malo utehe da ako sam već konj da bar nisam konjina, znao sam da ne treba da sedim kod kuće.

 

2

Dan drugi

Ada Bojana, drugi svet, vreme ovde ima sasvim drugu dimenziju. Jedna slika sa terase, samo kao najava dela putopisa koji će se odvijati na istoj, uz minimalne korekcije položaja izležavanja u zavisnosti od pozicije sunca.

Uživanje u čarima Ade ostavljam za naredne dane, put me zove. Doručak i ostavljanje bočnih kofera, što se kasnije pokazalo kao pun pogodak (mislim na kofere, doručak je uvek pun pogodak, kad ga ima). Bar, Sutomore, Sozine – evrić za tunel, PG -Nikšić, gužva na primorju nenormalna, provlačenje i bez kofera je otežano, nznm šta bi bilo da sam krenuo sa bočnim koferima, u Podgorici kao u rerni, tek kada sam prošao kroz tunel Budoš počeo sam da dišem. Kad već pominjem tunele setih se vica:

Razgovaraju dve Nikšićanke i kaže prva:

– Znaš li kako u Podgoricu vele Tunjel?

– Ne znam, kako? odgovara druga.

– Tunel, i obe prsnu u smeh.

Od Nikšića dobro poznat put za Šavnik i uspon do Vojinovića, na Okolištu, Etno selo Vojinovići, u povoju se održavao festival Tri kanjona, prirodni amfiteatar i fantastičan pejzaž, a od muzike za svakog po nešto: Piva jazz band, Amy tribute band, Dejan Petrović big band, Whoo see, Narko Mastić …

Najbolje od svega je što sam tih nekoliko dana bio smešten kod burazera u kući u Vojinovićima, sa pogledom na Maglić, mir, tišina, milion zvezda, pokrivanje debelim jorganom, smederevac i bonus – buraz svira odlično gitaru. Sve u svemu nekoliko dana potpune opuštencije, prsten Durmitora, Plužine, klub Zvono, Vojinovići, Okolišta.

Taman sam pomislio da nisam toliki konj tj. konjina, ali sreća nije dugo trajala, spuštam se na Hani i Hotit i umesto da skrenem levo na Skadar, pređem most, granicu i uđem u Ulcinj, ja (konjina) skrenem desno na prelaz Božaj, tu mi je na 500 metara šta mi teško, to je rezultiralo agonijom kroz Sutomore. Drugari su u Ulcinju popili svo pivo čekajući, pa se išlo po drugu turu tek kad sam stigao (nisu verovali da ću stići).

 

 

5

Dan: trebalo bi da je peti

Ono što je karakteristično za ovo putovanje je da sam od momenta kada sam krenuo od kuće potpuno izgubio pojam o vremenu, nisam znao koji je dan, još manje koji je datum niti me je interesovalo. Sada kada sklapam kockice i pišem ovo putešestvije imam poprilično problema da ukačim kada sam i gde bio, za tih dvadeset i nešto dana sam po Crnoj Gori prevalio oko 3.500 km i na više mesta sam bio više puta.

Da kažemo da je dan peti. Posle totalnog reseta na Durmitoru i u Pivi, odlazim do Nikšića u radnu posetu majstoru Nikoli Bigoviću. Majstor je prvo mene opravio odličnim burekom, a onda je prešao na mašinu, zamena ulja u fajnal drajvu, a usput je i popravio senzor brzine. Vreme kod majstora je proletelo, gomila zanimljivih tema, nadam se da ga nisam mnogo udavio.

Krenem od majstora i vozim normalno kao i prethodnih dana, odvikao se od sata pa ga i ne gledam, bacim pogled na sat pred  krivinu oooop i momentalno zavrnem gas, od kako mi je popravljen senzor brzine putna brzina se smanjila za solidan procenat.

 

6

Dan recimo od petog do devetog

Već godinama obećavam drugaru da ću svratiti do njega u Budvu, plan je bio da svratim, javim se, popijemo kafu, proćakulamo i ja se vraćam na Adu. Kao i uvek kada ja nešto isplaniram ispadne suprotno. Zaboravio sam da napomenem da drugar drži kafić u Budvi i da ima koktel bar u bašti, tako da je to svraćanje potrajalo jedno četiri dana. Pozicija za barom uveče i preko dana ispod tende na Žanjic i tako u krug.

U ta 3-4 dana ugrabio sam priliku da odvozam Kotor-Njeguši-Lovćen-Ivanova korita-Cetinje-Budva čisto da se ne uhvati paučina na motor. 

U 7.00 sam bio spreman za đir, mislio sam da će grad biti pust. Dva puta sam gledao na sat da se uverim da se nisam uspavao, puno ljudi na ulici u kafićima, automobili i autobusi uveliko zuje.

Ono vreme koje sam ušparao na Durmitoru ovde mi ubrzano curi.

Stari put Kotor-Njeguši i 33 serpentine (nisam brojao, neko mi je rekao), zip line pred Njegušima, sve otvoreno, oprema složena i nigde žive duše. Iz Njeguša krećem na Cetinje, zaustavlja me putar i kaže put je zatvoren do 10 ujutru. Osvrćem se, tražim skrivenu kameru, ništa ne vidim. Pitam ga da nije slučajno Pera ložač, njegov pogled me ubeđuje da se ne radi o skrivenoj kameri, okrećem se i pravac Lovćen pa preko Korita na Cetinje. Dok se udaljavam od putara nešto razmišljam, nisu mogli da nađu bolje vreme za popravku puta pošto je u Njegušima sve u laganom tempu, ko i ustane pre 10 dok popije kaficu i pročita novine nema trika da krene bilo gde pre 10 i po.  

Google maps ne daje opciju da se iz Kotora serpentinama do Njeguša pa onda preko Lovćena ide na Cetinje, ne znam zašto, put je sasvim korektan, pogled je neverovatan, čak je na nekim moto sajtovima uvršten u top 10 panorama pogleda. 

Gde Google maps zakaže Via Michelin uskače.

Cetinje, država u državi, ima svoj ritam i svoj šmek. Do sad nisam sreo čoveka koji je bio na Cetinju, a da nema jak utisak o gradu, pozitivan ili negativan to je već stvar senzibiliteta, ali ravnodušnih nema (tj. do sad ih nisam sretao).

Najviše volim da dođem u prepodnevnim časovima, pozicioniram se u baštu lokala, sačekam da prođe par minuta dok domaća stalna postava lokala ne završi skeniranje pridošlice (čitaj mene) i utvrdi da nemam loših namera i da nisam tu da pravim neki zvek. Od tog momenta zaboravljaju na pridošlicu i nastavljaju svoj dnevni ritual, a to je totalna sprdnja sa svim i svačim na originalan i nesvakidašnji način, najkraće rečeno. Cetinje je poznato po specifičnom humoru i mene su kupili na prvu (u društvu važim za lika koji voli crni humor), tome su verovatno u velikoj meri doprineli Buksovci koje pratim godinama unazad. Taj isti humor je razlog zašto ga mnogi ne vole. I tako sedim u lokalu, slušam priče, pošto tamo niko ne priča samo za svoj sto već kad priča onda treba da čuju svi, trudim se da se ne smejem upadljivo i da ne skrenem pažnju na sebe jer onda sledi “spontano” ubacivanje pridošlice u priču, prvo lagano da te opuste pa kad vide da smo svoji onda se pali mašina. Koliko god mislio da sam duhovit ovde znam da nemam šta da tražim, ipak oni treniraju svakodnevno. Sa osmehom na licu napuštam Cetinje i radujem se nekom ponovnom susretu.

 

 

9

Dan deveti

Da mi nije već pomenutog drugara i nekoliko njih koji su naknadno uleteli, Budva me ne bi videla na ovom putovanju. Poziv kolege bajkera Raše (kod koga sam se inače uvalio na Adu Bojanu) me spasava, krenuo je iz Novog Sada za Crnu Goru poprilično kasno pa dogovaramo da se nađemo na Žabljaku i da tu prespavamo, pa sutra on na Adu a ja u Pivu.

Raša stari vuk, čovek sa čeličnim živcima. Pošto je uspeo da me istrpi na prethodnom putovanju koje je opisano u mom prvencu na Putopisima (prepunog grešaka u kucanju), logično je bilo da ga ne menjam, teško danas čovek može i sam sebe da istrpi, a ne još da nađe nekog.

Odlećem na Žabljak u akciju spasavanja redova Rašana. Na Žabljaku genetika preuzima primat i pokazuje svoje loše i dobre strane. Pošto Raša poprilično kasni, a ne javlja se na telefon i verovatno ne vidi poruke, ja to uzimam kao opravdanje za svoju lenjost (urođena, to je loša strana genetike) i ne potvrđujem smeštaj, a sobe su na 30 metara od bašte u kojoj sedim ili da se pomučim da pretražim u porukama gde je br. smeštaja (mrzelo me da memorišem, opet geni) kontam, najavio me prijatelj lokalac, znamo se, potvrdiću kada se Raša javi. Marfi je definitivno bio optimista, kako se Raša javio da dolazi, kasnio je jer je morao da pravi pauzu iscrpila ga je velika vrućina, i ja dok sam našao broj u porukama (brže bi bilo da sam prošetao do soba, opet geni) nazovem i čovek mi kaže: slušaj, rode, do sad sam ti čuvao smeštaj, držao ljude na čekanju i pre 5 minuta im izdao sobu, nemam ništa drugo, a i ne znam da iko ima.

Ok, sam sam kriv, za sve ove godine smeštaj nije bio nikada problem, sad umesto gena na scenu stupa Marfi, Žabljak krcat, velika vrućina je uticala na to da je svako ko je imao mogućnosti pobegao na planinu. Koga god da zaustaviš na prvu ti kaže: traži mi šta hoćeš samo nemoj smeštaj.

Tu na scenu stupa dobra strana genetike, preko rođačkih veza rešavamo problem i noćimo u kući moje rođake na Žabljaku.

 

10

Dan deseti

Raša ustaje ranom zorom i odlazi na Adu Bojanu.

Za mene je danas poseban dan. Sa krcatog Žabljaka prstenom Durmitora, put koji mi nikad neće dosaditi i koji bih mogao stalno da vozim, dolazimo do Trsa, a onda u moje Bojate. Ove godine je bratstvo organizovalo prvi skup Bojata u Bojatima i to se ne propušta. Bojati su smešteni uz sam kanjon Tare na 1400mnv.

Pošto sam na skup došao na dva točka i alkohol nije dolazio u obzir, ceh je platio karton kisele vode.

Nakon skupa spuštam se u Plužine.

Naravno, odlazak u Plužine ne može da prođe bez Zvona, taman da se zasladim. Dok se borim sa čiz kejkom zove me društvo, oni su u kampu Mate kod Foče, završili spust, malo su pod gasom, ne vozi im se, a i meni je lakše da dođem motorom, hoću, šta mi teško. Dolazim u kamp, zauzima se strateška pozicija u kafani i kreće tanderbal. Još uvek sam majstor da osetim par minuta pre prekida filma da taj momenat dolazi i da se neprimetno izvučem i uvučem u neku rupu gde ću narednih nekoliko sati umirati. Nisu ni primetili da sam nestao, skontali su kada je počela da se gomila rakija koja je dolazila na pokretnoj traci.

Tehnički buđenje spada u sledeći dan, ali koncepcijski pripada prethodnom danu. Budim se rašrafljen u golubarniku, silazim dole i umivam se 15 minuta kada mi prilazi skiper iz kampa i onako razočarano mi kaže: „Palo pomirenje, a?“ Gledam ga belo, koliko znam nisam se ni sa kim svađao pa šta ima da se mirim, pogotovo ne sa njim, on je ionako celo veče spopadao prijateljicu iz našeg društva. E u tom čuču grmi zec. Ona je, kraljica, kada su naleti skipera postali previše intezivni za njen ukus, njemu rekla da mora malo da pripazi jer joj je došao bivši muž, da je razvedena pet godina i da je sve bilo ok, ali da se iskomplikovalo oko najmlađeg dvogodišnjeg deteta pa da ona mora sad malo vremena da posveti bivšem mužu, da malo ispegla situaciju. Ma koliko skiper bio pijan matematika je prosta, ali je ipak pitao kako dvogodišnje dete a pet god razvedeni, to ga je dotuklo. Pogađate naravno ko je ne znajući uopšte za priču bio targetovan kao bivši muž i u kakav rebus me je čovek ujutru bacio sa konstatacijom o pomirenju. Naravno, lujka mi je sve to ispričala dok smo kretali svako na svoju stranu. Dobro je da mi nije tražila alimentaciju.

 

11

Dan jedanaesti

Pozdravljam se sa društvom i pravac Plužine. Put od graničnog prelaza ide uz kanjon reke Pive do brane i onda uz Pivsko jezero.

Plužine, svraćam u Zvono na popravljanje, mesto koje ne promašujem kada sam u ovim krajevima. Nemam reči da opišem atmosferu i mikroklimu koju stvara ovo mesto, mora se doživeti. Ono što mogu opisati je hrana, krenuću obrnutim redom, pita sa višnjama je za dlaku pobedila cheesecake, sve to ide uz medovinu, zameđeno i ohlađeno vino, jagnjeći kotleti i teletina u sosu od voća sa grilovanim voćem (to može i kao desert) i sada moram da stanem jer počinje da mi ide voda na usta i krče mi creva. I naravno, uvek savršen izbor muzike, uglavnom bluz i džez, ni tiho ni preglasno, taman. 

Tank torbu sam zaboravio u gepeku rođakinog automobila pa moram na Žabljak da je pokupim, eto razloga za još jedan đir prstenom. Popravljen (bar sam tako mislio) krećem put Trsa, pa još jednom prsten Durmitora, ali sa druge strane i na Žabljak. Očigledno da se nisam dovoljno popravio pošto odlučujem da u drugom tun(j)elu, umesto da nastavim za Trsa, skrenem za Boričje, uzak asfaltni put širine jednog vozila sa jedne strane oivičen vertikalnom stenom, a sa druge provalijom i jezerom, fenomenalan prizor. Put se diže do raskrsnice Boričje, Borkovići, dalje nema asfalta, makadam, ali sa toliko krupnim kamenjem da to nije normalno i stoji tabla Trsa makadamom 8km, a nazad do tunela pa putem oko 30km, još makadam izlazi na asfalt nekih 4km pre Trsa, tako da ubedim ja sebe da je to ok i da krenem. U šta sam se uvalio shvatio sam, naravno, kada sam došao do tačke gde je povratak bio mnogo komplikovaniji od nastavka. U jednom momentu naskočim na neku kamenčinu i zaglavim zadnji točak i to na 30-40cm od ivice provalije i Marfi naravno proradi, kako god pokušam da se izvučem točak je sve bliže provaliji, Marfi ne miruje, čujem kako grmi i kišu kako pada, osećam vlagu u vazduhu. Jbg, imam fore da se izvučem dok ne dođe kiša, u suprotnom peške 2km do sela pa upregnemo konja kad već ovih 98 nije dovoljno. Gume su metzeler tourance next, odlične za asphalt, ali za ovo nisu. Poslednjim atomima snage se izvlačim i izlazim na vrh, kiša je padala na nepunih 100 metara od mene, hvala Marfi.

Izlazim iz krivine i jedan pogled na Prutaš je dovoljan da zaboravim malopređašnju muku.

Na Žabljaku sam popio jedan omanji bunar vode i odlučio da je vreme da se vratim u bazu, Ado Bojano eve me.

 

12

Dan dvanaesti pa do šesnaestog

Prvo veče u apartmanima Vinarije Milović, stari put Štoj-Ulcinj, apartmani okruženi vinogradom, gde ćeš bolje.

Ipak, odlučujem da se prebacim u sojenicu na Bojani, sedim na terasi iznad vode, uživam u zalasku sunca i mislim se: evo konačno i ti nešto pametno da uradiš. Sreća nije dugo potrajala, kako je sunce zašlo komarci su krenuli u frontalni napad.

Bez autana na Adi Bojani ko bez k…. u svatove. 

Prva stvar zapisana za ujutru je kupovina autana. Prošlo je i 3 po podne, a ja se nisam mrdnuo sa terase, da se ostali nisu dogovorili da sam ja dobrovoljac da odem po pivo komarci bi ponovo imali švedski sto za večeru. Mrsko mi da pakujem bočni kofer, top case nemam, ranac je ko zna gde, rekoh poneću tank torbu pa koliko stane.

Snabdeven autanom i pivom koliko može da stane u tank torbu (čitaj karton) samo sam menjao pozicije na terasi i plej liste.

Na dva dana kad me zdrma kofeinska kriza skočim do Dolciniuma na kafu i gledam kajtere dok mi se ne zavrti u glavi. Drugar drži kajt školu, ali niko od nas nije ni pomenuo eventualne časove, ja iz razloga što sam planirao da se kući vratim motorom, a ne kolima hitne pomoći, a on iz razloga što mu je stalo do svoje opreme imajući u vidu mojih tada 118kg.

Fotke sa Dolciniuma nemam pošto je prijateljica tamo radila kao fotograf i obećala je da će mi proslediti nekoliko fotki. Obećanje ludom radovanje (ista je kao ja). Sad sam je stavio u ovo pisanije pa će se valjda smilovati.

Četiri – pet dana na Adi proletelo čas posla, a da nisam dva puta otišao sa terase, Žućko se unervozio u dvorištu i vreme je bilo za malo akcije.

 

16

Dan šesnaesti 

Ustajanje i pakovanje na brzinu, bez izlaska na terasu (da me ne hipnotiše reka ponovo).

Skadarsko jezero, kanjon Morače, Kolašin. Tih dana se u Kolašinu održavao tango kamp, 160 učesnika – od toga 150 devojaka, vidim bivša se tagovala pa rekoh da je iznenadim, prijatno al’ neprijatno videćemo, to se ne da sakriti.

Bivša se ne javlja na telefon, oduvek sam znao da je pametna devojka, ako isključimo taj jedan momenat slabosti, pitam nekog domorodca gde je ovde tango kamp, a on ćuti, udahne dim cigarete kao Klint Istvud u Dobar loš zao, pauza traje, prava western scena, s obzirom na to da smo u Kolašinu nije isključeno i da počne da se kotrlja busenje. Pošto mi ne odgovara, ja mu iz pogleda čitam odgovor: ajde mak se avetinjo, ti si mi baš za tango kamp, tebe treba kamp za mršavljenje, đe ćeš ti međedu jedan da igraš tango, budeš li panuo na neku od njih nema njoj više sreće.

Zahvaljujem se na neizrečenom odgovoru i nastavljam na Biogradsko jezero. Prolećem ispod otvorene rampe, a teta iz kućice viče za mnom, šta ću, ne mogu da se pravim da je nisam čuo kad je cela gora odjekivala narednih pola minuta, stanem i kažem: dobar dan, kako ste? i razvučem blentavi osmeh broj 16, ona kaže ulaz se plaća tri evra, sva vozila plaćaju, ali sam si motorom ajde ćeraj, zahvalim se gospođi i odem na jezero.

Nažalost, nisam bio voljan da prošetam oko jezera, mislim jesam ja, ali nisam imao gde da skinem opremu, a bilo je puno male dece, kažu da dobar izgovor zlata vredi. Slikao sam mapu staza, dovoljno, uživao sam desetak minuta u prirodi, tišina je nestvarna, a temperatura je dobrih desetak stepeni niža od one koja me je znojila na putu do jezera.

Pozajmio od rendžera 1 evro i bacio pismo glava, da li nazad Kolašin pa na Žabljak ili na Mojkovac pa kanjonom Tare do Đurđevića Tare pa Žabljak, ispalo je pismo.

Taman sam stao da slikam Taru i pokvario sam nekim likovima snimak iz drona svojim upadanjem u kadar, kad se javlja bivša i daje tačne koordinate. Tajming je čudo, da je tel zazvonio pet minuta ranije okrenuo bih motor lagano i nazad, ali tel je zazvonio u trenutku kada sam sedeo na ivici kanjona, Tara žubori ispod mene, čekaju me savršene krivine i dobar asfalt, biće tango kamp i sledeće godine i taman eto razloga za vozikanje u tim krajevima.

Pravac Đurđevića Tara, tu u kafiću srećem kolegu maksiskuteraša sa foruma koji se sa devojkom vraćao sa mora.

Žabljak i prvi put za sve ove dane krenem sa Žabljaka na Šavnik, magistrala pista, odvrnuo gas da izbacim čađ i u jednom momentu mi blica auto iz suprotnog smera, bavarac važi za motor sa vrhunskim kočnicama, ali ni one nisu pomogle, „upucao“ me cajac radarom, izbacio lizalicu i zaustavio me, ne skida osmeh sa lica, dobar dan kaže sa osmehom i pita da li je vruće. Dobar dan, odgovorih, a da li je vruće videćemo kad mi kažeš brzinu, mada po tvom osmehu vidim da će biti vruće. Pita me da li sam video znak za ograničenje brzine, nisam, ali mu verujem na reč, u tom momentu se čuje grmljavina auspuha i motor sa njih dvoje pun gas pegla ka Žabljaku, on ih „upuca“ radarom, istrča izbaci lizalicu i ništa, ovi su proleteli pored njega da mu nisu rekli ni zdravo. Pitam ga: pa dobro, druže, što sam ti ja onda stao, on gleda onaj radar i kaže: oni su ćerali stočetres vi ste ćerali 90, ajte onda i vi ća, nisam čekao da dva puta kaže (u momentu kada mi je auto zablicao išao sam brže od ovih što me spasiše, kako sam krenuo da štopam tako sam naleteo na njega, dobro je da sam spustio i na 90).

Još malo fotki Durmitora i Pivskog jezera, dok sam vozio vreme je išlo od sunčanog pa do oblačnosti i kiše i nazad.

Dani sedamnaesti, osamnaesti i devetnaesti (valjda)

Nikšić, Lake fest, sasvim slučajno godinu dana ranije, iz Guče na Ivanjicu pa na Žabljak i dok sam čekao vlasnika smeštaja da se pojavi (naravno u kafani) nazovem drugara u Nikšić da vidim šta radi tj. šta ne radi narednih dana pa da banem. Razgovor je bio kratak:

Ja: Gde si?

On: Evo me na Krupac.

Ja: Šta ćeš ti na Krupac kad se ne švaleraš?

On: Idem na Manu Ciao.

Ja: Šta će oni na Krupac? Oni mogu da se švaleraju gde god im padne na pamet.

On: Lake fest, počinju za sat, vidimo se sjutra.

Ja: Vidimo se na koncertu.

Stigao sam pred početak koncerta, svirka je trajala dobrih tri sata, a energija koju sam osetio na festivalu me je kupila i normalno je bilo da se pojavim i ove godine.

Festival nije imao zvučna imena kao prošle godine, ali mu je na ruku išlo to što je Ceca imala koncert u Budvi pa se masa iskristalisala. Festival gde se još uvek oseti ona iskrena energija, gde nije sve podređeno zgrtanju para i gde publika nije razmažena do te mere da unapred traži razloge za nezadovoljstvo, čak je kiša koja je u par navrata padala umesto da pokvari koncert dala poseban šmek celom doživljaju. Galija, Hladno pivo, Kiril Džajkovski i za kraj Samostalni referenti koji su napravili pravu žurku za odjavu.

Tri dana uživanja i manja zubarska intervencija, izgleda da zbog velikih vrućina nije bilo sveže ispaše što je uticalo na mekoću mesa jaganjaca, a ceh sam naravno platio ja, hvala Marfi. I tako u Pivi ispadne meni pola zuba, bar sam tako mislio, ne boli ništa, ali dosadno da žvaćem samo na desnu stranu. Na Žabljaku pitam rođaku, gde svi ovi ljudi popravljaju zube? Do prvog grada je bar sat vremena.

Kaže ona imam drugaricu, ona je zubar i radi malo u Pljevlja malo ovde, evo tu joj je ordinacija preko puta i pokazuje na lepu novu utegnutu brvnaru. Rekoh pa da vidimo da li je tu da sredim zub ili da sačekam pa da rešim negde u gradu.

Pita ona šta je bilo, kažem slomio sam zub i ispala plomba, kaže rođaka pa evo i meni isto ispala plomba (i ona voli janjetinu).

Super rekoh, pa hoćeš li sređivati kod drugarice?

Aaaa ne, sačekaću da dođem kući, odgovara.

Pa, jeste li dobre?

Jesmo.

Zna li da radi?

Zna.

Više ništa nisam pitao, sačekaću i ja. Neću da dobijem i šišanje uz plombu  

U Nikšiću je zubar Dejan to rešio čas posla, simbolično naplatio putniku namerniku i što je najvažnije zub je izdržao do dana današnjeg, a to nije mala stvar, u pitanju su stada.

 

 

20

Dan dvadeseti

Sad kad prođoh Crnom Gorom uzduž i popreko greh bi bio da promašim Herceg Novi, a i taman su se složile sve kockice. Dve prijateljice iz NS su dan ranije stigle u Novi, prijatelj iz Moskve je u svojoj kući u Novom i slobodan je tih dana, nekoliko dana ranije kad sam svratio u Budvu samo da se javim (tih par dana dok sam se samo javljao), vreme preko dana smo provodili na Žanjic i tu sretnem sasvim slučajno prijateljicu iz Novog koja godinama živi preko i obećam da ću se javiti i doći u Novi za koji dan i na kraju moj ludi drugar sa kojim sam se preparirao u Foči se javio da dolazi u HN. Nisam morao da pozajmljujem evro i bacam pismo glava. Pun gas fenomenalnim putem Nikšić, Vilusi, Risan, u jednom momentu spazim policajca ispod drveta sa radarom u ruci, bilo je kasno da usporavam, ali na sreću izgleda da ga je mrzelo da se smara sa mnom na toj vrućini, samo je lagano odmahnuo rukom. 

Koliko god puta da prođem tuda nikako da oguglam na taj magični trenutak kada se ispred mene otvori pogled na zaliv.

Moja organizovanost (čitaj neorganizovanost) i moj osećaj za vreme tj. tajming (čitaj nedostatak istog) nekoliko puta su me proveli ovom rutom u kasnim noćnim ili ranim jutarnjim časovima. Pogled na zaliv gde se svetla odslikavaju na površini vode, nemam reči da opišem osećaj. Nisam imao prilike da stanem na nekom proširenju i da duže uživam u prizoru jer je svako pogodno mesto za zaustavljanje bilo zauzeto sa po minimum jednim parkiranim automobilom. Znajući Marfija, zaustavljanje bi rezultiralo neverovatnim spletom okolnosti u koje ni ja ne bih poverovao, a kamoli čitalac ovog pisanija. 

Herceg Novi, škver, kafe Prostorija na skalama (novo ime, stara dobra priča), sve me vraća mnogo godina unazad, bez briga bez pameti, doduše sad sam bogatiji samo za brige. Nažalost, prijateljica koju sam sreo na Žanjic se vratila preko okeana u svoju novu domovinu, ali sam zato sreo neke drage ljude koje dugo nisam video, neki od njih žive na par km od mene, a srećemo se u (Herceg) Novom, a neki žive u (Herceg) Novom, a po pravilu sam ih sretao retko i to u Novom (Sadu).

 

21

Dan dvadeset prvi

Prvi deo današnjeg dana je rezervisan za nautiku (početničku), na forumu se pojavio putopis sa tom temom koji sam pročitao kao hipnotisan, u jednom dahu, gde je Nemo to tako lepo opisao da sam pomislio kako mi pažljivo čitanje njegovog putopisa i jedno jedrenje daju osnovu da se postavim kao stari morski vuk, naravno da sam posle par minuta shvatio da mi je maksimalni domet zvanje malog od palube i to samo zato što sam dobar sa kapetanom. Nije ovo bila „prava“ nautika. Prijatelj koji dugo živi u Moskvi, a svaki slobodan trenutak leti iskoristi da dođe u HN, ima barku, strastven je pecaroš i mogao bi o plovidbi i pecanju da priča ceo dan. Barka mu je ponos i dika, iako je u svojoj karijeri vozio mnogo „ozbiljnije“ lađe, mnogo stvari na njoj je uradio sam i samim tim emotivna vrednost barke višestruko prevazilazi njenu ekonomsku vrednost. Pošto je prijateljici iz NS rođendan, na poklon je dobila vožnju barkom koja se pretvorila u skoro celodnevno uživanje na vodi. Kapetan poznaje zaliv i okolinu kao svoj džep, a dobar je domaćin i svojski se potrudio da nam sve pokaže, ovim putem mu se izvinjavam što smo ga odvojili od pecanja.

Ima nešto u tom jedrenju što me neodoljivo podseća na vožnju motora, ta vrata sam tek odškrinuo i stvarno ne znam želim li da uđem. Već imam dva poprilično skupa hobija, motor i skijanje, koji pored novca traže i vreme, tako da mi ne treba još jedna navlaka.

To je onaj začarani krug gde radim posao koji ne volim kako bih mogao da zaradim dovoljno sredstava da priuštim sebi stvari i ugođaje koji će mi pomoći da lakše prihvatim činjenicu da radim posao koji (više) ne volim.

Izlazak iz tog kruga, sa jedne strane, pruža ogromnu slobodu, što manje radim, manje mi treba. Gospodar sam svog vremena (bar živim u zabludi da jesam). Sa druge strane, takav pristup ograničava uvođenje novih, pored već pomenutih, skupih hobija, odnosno ekonomski limitira, kreneš da rešavaš problem ekonomskog limita i automatski zbog obaveza koje si preuzeo da rešiš ekonomski problem nemaš više dovoljno slobodnog vremena ni za ustaljene hobije, a ne za novi. Ne stigneš ni da shvatiš šta ti se dešava i već si ponovo u vrzinom kolu. Šta će mi adv motor ako po sezoni ne pređem ni 5K km. Tako da će nautika, makar ona ozbiljnija, da sačeka.

Ova priča o skupim hobijima me podseti na anegdotu sa Cetinja, već pomenuta lokalna ekipa koja od jutra sedi u bašti kafića, naručena kafa se dugo gustira, ali zato se redovno poručuje još jedna čaša vode, ali nikad svi odjednom za stolom već pojedinačno, i tako u krug, a konobar leti oko njih i raznosi onu vodu, legenda kaže da mu je (konobaru) u jednom momentu dozlogrdilo, da je stao i rekao: što vi je ljudi, pa nisam vam ja kanader. Elem, nije to anegdeta, to je bio samo uvod. Parkira se jedan dan ispred bašte nov Audi A3 2.0 TDI, ekipa sedi i naizgled niko ne primećuje auto. Jedan iz društva počinje priču.

Vidiš li ovaj Audi? I nastavlja ne čekajući odgovor, e takav sam ti ja vozio samo što nije bio TDI već TSI, crveno S, crveno I, iša je ka metak, ubrzava je od nula do sto, ma to je bilo čudo.

Drugi ga prekida sa pitanjem: Je li a koliko je trošio?

Ovaj nonšalantno odgovara: Ma pušti, narkoman u kuću.

Predveče krećemo za Budvu i naravno Marfi ne spava, a i ne ide da baš sve bude dobro, na trajektu primetim da mi curi ulje iz final drajva, omastilo felnu, gumu i napravilo malu baricu, otišao O ring, nznm koliko sam ulja izgubio, kao za inat zagubio torex 45, dok sam našao nekoga ko ima ključ, kupio ulje, špric, već je pao mrak, ne mogu da vratim šraf krenuo nakrivo. Pomažu mi dva oficira iz kasarne preko puta, tačnije spasavaju me, jedan od njih je dipl. inž. ima sav moguć alat i ureznice, ali bavarci ne bi bili bavarci da nemaju specifičan navoj. Sprečavaju me da na silu zavrnem šraf, ostavljam motor na ulazu u kasarnu i pravac Budva da odmorim pa ujutru kod majstora. Plan je da rano ustanem, nađem ureznicu pošto sam poneo šraf, pročistim navoj, dolijem ulje i pravac NK na zamenu O ringa. Stvarno sam majstor da isplaniram, a još veći majstor da se userem sam sebi u planove.

Odmor u Budvi, kako to naivno zvuči.

Stižemo kod drugara u lokal, barmen me pita za šta sam, rekoh, brate, nisam ni za šta, ali bih mogao nešto da popijem. Pita me šta hoću da popijem, onako besan i nervozan, rekoh, nebitno samo da radi.  Rečeno učinjeno, prekid filma je bio munjevit.

 

22

Dan dvadeset drugi

Budim se oko 13h, boli glava po celoj sobi. Vidim konobarica već treći put zaliva palmu u žardinjeri (samo jednu palmu, a ima ih bar pet), svi ćute. Da sam malo mlađi i neukusniji pa da pitam o čem’ se radi, ali znam za jadac, kad god sam pitao nije na dobro izašlo. Čekam drugara i evakuacija, dolazi drugar, ali nije u stanju da da bilo kakvu informaciju, tek je on bio zlatna ribica. Prilazimo kolima, a gazda lokala dobacuje da će mi ako ne oporave palmu poslati račun za novu palmu i novu zemlju, sve mi je bilo jasno.

Kao dva prebijena mačka sedamo u kola i krećemo ka motoru, od Budve do Tivta ni jedna gvožđara nema ureznicu koja mi treba, tokar je završio posao i otišao kući, nije lud da čeka mamurne budale koje su došle na kapiju posle radnog vremena. Stižem do motora, vojska Crne Gore ga je sačuvala, dolivam ulje, zavrćem šraf malkice na silu (kako drugačije) i pravac Nikšić, posle 20 km  provera nivoa ulja i slobodna procena da se do majstora stiže bez problema i dolivanja.

Stižem kod majstora Nikole, kod njega opuštena atmosfera, prvo klopa, da se ne radi na prazan stomak, prošli put sam banuo na doručak (odličan burek), sad sam došao kasnije pa mi je sledovalo mešano meso, ispostavilo se da ima kod sebe identičan O ring, a kao pravi majstor ima i ureznicu tako da je Žućko saniran u potpunosti. Kod majstora sam ostao do ponoći, popravka je brzo završena, ali smo mi načeli milion tema i priči nikad kraja. Pošto je već bilo kasno da se javljam drugarima u NK odlučujem da se vratim u Budvu da vidim kako je palma.

Ova poseta majstoru me podseti da moram da pomenem i svoju “logističku službu” koja je imala pune ruke posla na ovom putovanju. Kao i svaki ozbiljan putnik pored opsežnih i temeljnih priprema za putovanje te svakodnevnih rekalkulacija ruta i učitavanja alternativnih za svaki slučaj, imao sam i angažovanu službu logistike za teritoriju Republike Crne Gore, a i šire ako zatreba. Služba je imala strateški odabrano sedište u Nikšiću. U mom slučaju sve se svelo na jednog čoveka, Acu Tadića, bajkera i drugara iz Nikšića koji mi je organizovao majstora, ponudio se za zlu ne trebalo da dođe po mene sa prikolicom gde god da zatreba, našao mi je zubara i sredio intervenciju preko reda. Kada sam ga nazvao da pitam u kom lokalu mogu da gledam Moto GP, u roku od 10 min je došao po mene i odveo me kući da gledamo trku (uz roštilj, kako drugačije). Naradio se kao da je brinuo o razredu male dece, a ne o meni. Sa takvom podrškom je celo ovo putešestvije bilo mnogo jednostavnije i opuštenije (ako je ikako moguće da bude opuštenije od onoga što je bilo). Jedino se nismo provozali zajedno, u poslednje vreme zaređalo ko god se vozi sa njim padne sa motora (nije do njega, Aco je odličan i siguran vozač), a ja ionako ne znam šta ću sa svojim Marfijem pa mi samo fali još i njegov. Ovako će on sad preko zime da ode u crkvu, upali sveću i otera baksuz, pa ćemo se sledeće godine ako bude sreće navozati da nadoknadimo i prethodnu.

 

 

23

Dan dvadeset treći

Pošto je alkohol postao moja prošlost, vreme se prekraćuje kako drugačije nego vožnjom. Lagana vožnja po zalivu bez plana pa lagano do Kotora. Pada dogovor za kafu u Dobroti (u kafiću, ne u bolnici), pošto sam žentlmen, a i nisam lokalac (mada bih lako mogao da se uklopim), prepuštam izbor lokala.

Ona kaže, oćeš u Bonitu?? To je u Dobrotu.

OK, kontam, znam gde je Dobrota, naći ću lokal.

Lokal je kad se spustiš ideš desno i prvi na koji naiđeš, ne možeš promašiti.

Naravno, kada mi neko kaže da ne mogu promašiti već znam šta me čeka, upoznao sam mnogo žena dobrih vozača, ali do sada nisam imao sreće da naletim makar na jednu koja zna da da logične instrukcije za navođenje. Uglavnom ne broje uske ulice, tako da se one ne ubrajaju u „prva desno“, prva desno je prva „velika“ ulica, to što je ona u stvarnosti treća desno, to nema veze. Kao markere daju neke detalje koje ne vidim ni kada idem peške tipa frizerski salon u pasažu, a previde da je odmah pored npr. benzinska pumpa. Elem, da skratim, kako je objasnila tako sam i našao. Posle dva kruga pitam lokalca i nađem iz prve.

Uopšte mi nije bio od pomoći ni dizajner koji je osmislio logo lokala, prošao sam pored znaka dva puta i nisam ga registrovao, logo sam dešifrovao tek kad sam ga dobro pogledao iz bašte tog istog lokala (dobro, ima i do mamurluka koji u mojim godinama drži i dva dana).

U povratku vedro, a pada sitna kiša, taman lepo osvežava, zaustavlja me policajac u Tivtu zbog obilaženja automobila sa desne strane, mislim jeste bilo sa desne strane, on je išao 40 i nabio se na belu, a sa desne strane proširenje kamion da proteraš, objašnjavam ja to policajcu uz tvrdnju da sam bio ubeđen da se ovaj prestrojio u levu traku za skretanje jer je skoro stao, a ovo sa desne strane izgleda kao traka (to je desna krivina kada se izlazi iz Tivta i ide prema aerodromu). Gleda me policajac i pita, više retorički, imam li ja vozačku dozvolu i znam li da razlikujem saobraćajne znake. Lepo mi čovek objasnio, sad čekam šišanje, ali genetika je čudo, poznato mu prezime, kažem mu da sam bio na skupu bratstva, zna čovek odakle smo. Odlazi da se konsultuje sa kolegom i samo čujem policajca kako odgovara kolegi: “Pa, sigurno su rod, svi su iz istog bratstva“. Vraća se, želi mi srećan put i upozorava me da poštujem propise.

Hvala im i hvala rođaku, još nisam utvrdio o kojem se tačno radi, ali hvala.

 

24

Dan dvadeset četvrti

Plan je da se za vikend vratim do Ade Bojane pa da sa Rašom krenem lagano kući, red bi bio.

Raša zbog obaveza mora kući dan ranije, zbog neplanirane servisne intervencije, utakmice, kasnog javljanja, promene plana i genetike, nisam bio u mogućnosti da ispoštujem promenu plana.

Mada, kada bolje razmislim, ceo put je bio nepoštovanje bilo kakvog plana. Kad sam već u Budvi bio bi red da se spustim stotinjak metara ispod kafića do ponte na plaži gde mi drugari rade na rentanju vodenih skutera. Nekim ljudima donosim sreću kada se pojavim, ostali su srećni kada odem.

Kako sam se pojavio na ponti, jedva sam uspeo da se pitam sa drugarima kako treba jer za mnom su na pontu nagrnuli Rusi kao ’45. na Berlin, drugari koji su se dva dana izležavali, jer nije bilo posla, šalju me u Pivnicu da ih sačekam samo da odrade Ruse, eee mislim se pa sa njima ni Hitler nije mogao da izađe na kraj, a kakvu je silu imao, ali ako neko ima šanse to je onda ubitačni tandem Čačanina i Budvana. Sedam u Pivnicu sa drugarom koji je bio prisutan na svim mojim pijanstvima na ovom putu (Foča, Budva prvi put), naručujemo kiselu i kafu, Rusi ne posustaju, dolazi nam pojačanje i posle 6 kafa sam imao sužen izbor. Ili da me izvrnu pa da gataju ili da pređem na neko normalno piće.

Rusi su konačno posustali i pridružuje nam se gore spomenuti tandem. Pada upoznavanje:

Savo, drago mi je (oriđiđi Budvanin).

Sava, drago mi je (oriđiđi Bačvanin).

Ha, kod nas je Savo muško, a Sava žensko ime, reče Budvanin.

Kod nas je Sava muško ime, a Savo je Bosanac, odgovori Bačvanin.

Kako je počelo tako se i nastavilo, smehom i provalama. U jednom momentu su dve konobarice stajale pored stola, pomislih kakva profi usluga i naravno pogreših, stajale su bliže da nešto ne propuste.

Kao što je objašnjeno u staroj dobroj umotvorini:

Zašto žene okreću glavu kada muškarci pričaju gadosti?

Pa, zato što ušima čuju bolje nego očima.

Rezultat, stiže tura na račun kuće. Pohvaljujem tandem kako su ostavili dobar trag u lokalu, a oni odgovaraju da su celo leto u lokalu i da je ovo prvi put da je stigla tura od kuće. Oni se zbog posla prave fini, a mi glumimo budale (čuj glumimo).

Naravno, nikom ne pada na pamet da mi ponudi da mi daju padobran i da me zakače na gliser, razumljivo. Za divno čudo niko nas ne tera iz kafane, izlazimo sami. 

 

25

Dan dvadeset peti

Vreme je da se ide kući, posle preko 3500km pređenih po CG, bacanje stvari u kofere i pozdravljanje sa domaćinima. Pozdravljaju se sa mnom, a gledaju me ispod oka i kao da kažu: šta se koji matrag pozdravljamo kada eto tebe opet za koji dan ionako nam je ovo treći put da se opraštamo.

Pravac Nikšić, red je da popijem kafu sa drugarom koji je dok sam ja bio na Lake festu u Nikšiću bio na Ceci (mslm na koncertu) u Budvi.

Inspirisan putopisima kolege Goldwinga gde imaju običaj da se skupe drugari pred put pa  pojačaju budžet  donacijom i slikaju se sa istom, odlučujem da primenim njegov recept, samo malo modifikovan, pošto meni nešto tako normalno nikada ne pada na pamet, ja sam prilikom pisanja putopisa već pomenutom drugaru uzeo donaciju da mu ne objavim sliku s obzirom na to da je Nikšićanin i da je išao na Cecu umesto na Lake fest, a još se izdaje za rokera. Pošto donacija nije bila baš izdašna, dozvoljeno je da pomenem njegov bajkerski staž. On je imao razvojni put kao i većina bajkera: polaganje za A kategoriju, vožnja devojke na motoru i pad sa motora. Jedina specifičnost njegovog bajkerskog staža je ta što je on sve navedene faze spakovao u sat vremena.

Sledeća stanica Zlatibor i tu se čujem sa drugarima, Valjevcima, kažu na Divčibarama su na nekom festivalu pa se spuštaju u Valjevo, mislim se da mi je dosta festivala za ovo leto, ali moram da svratim u Valjevo da makar jednom vidim nekog od mojih Valjevaca u Valjevu, uglavnom ih srećem na planini u Beogradu i u Novom Sadu. Ovako retka prilika se ne propušta.

Stižem u Novi Sad, parkiram se ispred zgrade i otvaram tank torbu da uzmem ključ od stana, nema. Izvrnem sve džepove, nema, izvrnem ponovo tank torbu, ništa. Otvaraj levi kofer, isto stanje kao u tank torbi, otvaraj desni kofer, isto sranje kao u levom. Ajde da zavrtim još jedan krug, džabe. Sreća imam kuma, a kum nije dugme, plus što ima ključ.

Ležem u krevet srećan što sam konačno na svom dušeku  i već ujutru mi bi krivo što sam se tako brzo vratio.

Završavam tamo gde sam i počeo, Caffe bar Sketch, sugrađani znaju ako mi motor nije ispred kafića onda ili spavam ili nisam u NS, pošto me je mrzelo da skidam kofere svi me pitaju gde idem, a ja se tek vratio, vidim da sam im baš nedostajao. I dok uživam u kafi i doručku (u tri po podne naravno) pored Žućka se parkira moja bivša makina, posle ove fotke i Žućko je promenio vlasnika, dodijale mu crnogorske planine pa se skrasio u Vršcu. A ja sedim i za promenu ne planiram ništa, pa da vidim kako će da ispadne.